Radivši kao razvodnica u Narodnom pozorištu u Beogradu odgledala sam gotovo ceo repertoar, a tekst nekih predstava znam napamet toliko da bih mogla lagano da uskočim ako se neki glumac razboli. Doduše, ne bih se bunila da se dogodilo isto, ipak sam se bavila glumom pola života.

Neke predstave su dobre da se odgledaju jednom, drugi put već ne drže pažnju i samo gledate na sat. Tu su i predstave koje prvi put gledate i zanimljivije je da posmatrate publiku: da li neko fotografiše ili priča, što razvodnica mora stalno da proverava, a ne samo kada predstava nije interesantna. 🙂

Ima i onih predstava kojima znaš svaki mizanscen i repliku, unapred se smeješ, plačeš i zapušiš uši jer znaš da će pucanj. Svaki put ih gledaš bez treptanja i uvek izađeš sa drugačijim utiskom iz sale jer si otkrio novi „kutak“ predstave koji ti prethodnih 10 puta nije zapao za oko. Želela bih da baš o takvim predstavama pričam u ovom tekstu.

Uz sve to, dodala bih i da me ljudi često pitaju za preporuku šta da odgledaju u Narodnom pozorištu, pa eto odgovora koje to predstave mi nisu dosadile ni nakon stotog gledanja.

Upozorila bih odmah da beogradska publika zna da oseti kvalitet, stoga su ove predstave ispromovisane „od usta do usta“, pa su i redovno rasprodate, što daje poruku da kartu za njih treba da obezbedite čim izađe repertoar krajem meseca (između dvadeset i četvrtog i dvadeset i šestog u mesecu).

Pre nego što počnem sa navođenjem mojih 7 „favorita“ (što bi rekle bjuti blogerke), napomenula bih i da ću navesti samo drame i jedan balet. Razlog za ovo ne leži u tome da ne volim opere, naprotiv – i njih sam gledala i uživala, ali pošto se ne razumem u operu nisam komptentna da ocenim kvalitet.

1. Velika drama

Klasik Narodnog pozorišta. Ova predstava je prvi put izvedena u februaru 2002. i od tada do današnjeg dana svako izvođenje je popunjeno do poslednje stolice. Karata više nema nakon 2 dana otkako izađe repertoar.

Razlog za punu salu je više nego dobar. „Velika drama“ je 5 u 1, govori o jednom teškom vremenu, daje nam priču i o ljubavi, porodici, politici i tragediji ideologije, ali nas istovremeno na svakih par minuta valjano nasmeje.

Predstava vam na suptilan način servira istinu o surovosti ratova i komunizma – da su na svakoj političkoj i nacionalnoj strani obični ljudi, koji samo žele da budu voljeni i koji jednako kao i „vaša“ strana nisu želeli da izgube najmilije.

Ova predstava je najduža predstava koju sam ikada gledala. Sa pauzom traje skoro 4 sata, a obećavam vam da nećete osetiti ovu dužinu. O ovome govori da je njome oduševljena moja drugarica koja nije fan pozorišta.

„Velika drama“ će vas rasplakati i nasmejati, a priče junaka će vas danima nakon gledanja držati u razmišljanju. Glumci ove predstave ne lažu, glume toliko realistično da Vuka Kostića u životu više nećete vezivati za inspektora Jakovljevića, od momenta kada pogledate „Veliku dramu“ on će za vas zauvek biti Milorad Vučić.

2. Bela kafa

Dok se školujete „bubate“ suvoparne činjenice o Drugom svetskom ratu i nemate pojma (sem iz po kog filma o partizanima) kakvo je zaista bilo to doba, odnosno kroz šta je prolazio običan čovek naše prestonice i golgotu borbe običnog čoveka sa jednom ideologijom. „Bela kafa“ nas upoznaje upravo sa tim periodom, kao i sa periodom pre i posle rata, prolazeći kroz 4 čina sa nazivima koje nose simboliku: Trošno zdanje, Tupo klanje, Gusto granje i Mrsno ždranje .

Ipak, gorčinu glavne priče „olakšaće“ niz komičnih repliki, pogotovo onih iz avantura Zorke Šišarke, odnosno sjajne Nade Šargin, čija je gluma u „Beloj kafi“ prepuna života i lepršavosti. Moram istaći da se iza same komike lika Zorke Šišarke krije se zapravo jedna neprihvatljiva istina – lak moral je najbolji izvor blagostanja.

„Bela kafa“ nudi vrhunski pozorišni događaj, scenski pokret je unikatan, kao i kostimi koji upotpunjuju duh vremena.

3. Rodoljupci

Dobra promocija „Rodoljupcima“ bi bila sledeća istinita priča: Preporučila sam je mom učeniku srpskog jezika, Čehu, koji okvirno rečeno ima nivo A2 sprskog jezika, i kraj predstave dočekao je zadivljen. Prva poruka koju mi je poslao nakon što je napustio teatar bila je: „So powerful!!!“.

Hoću da kažem: „Rodoljupci“ su živa predstava, nije potrebno da se razume srpski da bi se shvatila poruka koju nose. Iskreno, pročitala sam i Sterijinu dramu, ali nije „to to“, reditelj i sjajni glumci su joj dali novi sjaj i napravili od nje priču o aktuelnoj temi.

Tema ove predstave je zapravo stara 170 godina, a kada je pogledate na daskama Narodnog pozorišta imate utisak kao da se ništa nije izmenilo. Ako i jedna predstava na ovom svetu govori o lošoj strani mentaliteta našeg naroda onda su to „Rodoljupci“. Tu su: ratni profiteri, ubistva svakog ko se nađe kao pretnja političkim ciljevima, političari koji teže nekom cilju ali naprave tako da ne ginu oni za njega već narod, malograđanstvo, lažni patriotizam, slavljenje prostakluka a omazda umerenosti… I znate šta? Sve ove mane date su kroz komediju, smejte se, a onda sat vremena nakon predstave shvatite da su „Rodoljupci“ upravo na finjaka grdili svoj narod.

Ne treba da zaboravim da spomenem fenomenalne songove ove predstave, koji su zapravo napravljeni po tekstovima J. Sterije Popovića, Đure Jakšića i drugih, jačinu reči songova dodaju melodijom fenomenalni muzičari.

4. Ivanov

Navešću samo jedan dobar razlog (od mnogih) da pogledate ovu predstavu, gospodin Glumac: Nikola Ristanovski. Ni jedna uloga koju sam pogledala u predstavama beogradske scene, a pogledala sam ih preko 50, me nije toliko oduševila. Način na koji Ristanovski „glumi“ monotoniju i beznađe koje svom dušom proživljava Ivanov je nešto što će vas zasigurno opčiniti.

5. Put u Damask

Da li biste nekada voleli da vidite kako izgleda pogled sa scene Narodnog pozorišta? Evo savršene prilike! „Put u Damask“ se odigrava u gledalištu prelepog nacionalnog teatra, dok vi sedite na sceni.

Pored savršenog estetskog doživljaja ova predstava je izuzetno kvalitetna, prvenstveno na umetničkom nivou, što bi dalo zaključak da nije za svačiji ukus, ali ne treba propustiti dati joj šansu – bar zbog jedinstvenog koncepta.

6. Važno je zvati se Ernest

Napokon komedija za one koji su se prestravili ozbiljnošću prethodnih predstava. Onaj ko ovu predstavu čini urnebesnom je Miloš Đorđević, koji je toliko spontan da sam primetila da od predstave do predstave izmeni tekst, ali uvek zvuči genijalno i uvek prenese istu poruku. Toliko je zabavan da neretko glumci od smeha zaborave da budu profesionalni i krenu i sami da se smeju, što im nećete uzeti za zlo. Ko bi pored Miloša ostao ozbiljan?

Naravno, dodala bih da će vas u ovoj predstavi osim Miloša nasmejati i vickavost repliki i humor ove predstave koji nije jeftin, naprotiv, vrlo je inteligentan, ipak je to Oskar Vajld, a ova predstava njegov klasik.

7. ONI

Balet kao jagodica na vrhu torte ovog teksta, ali nije ni najmanje sladak jer se radi o horor baletu. Još veću jezu će vam uneti to da je rađen po istinitom događaju iz Rusije, o mladiću koji živi u destruktinvoj porodici koji mu ostavlja traume i odličnu podlogu da počini krvave zločine.

Majku mladića igra primabalerina Ana Pavlović, koja je kao krojena za ovaj lik sa facijalnim ekspresijama koje vam bez reči, kroz igru, približavaju ovaj lik.

Ono što još više unosi horor element u ovaj balet su scenografska rešenja, po meni najusklađenija scenografija sa pričom od svih drugih predstava Narodnom pozorištu.