Za početak…
Da li ste znali?
Osoba koja radi u ime turističke agencije na putovanjima u inostranstvu nije turistički vodič već turistički pratilac. Ovo je često potpuna nepoznanica svima sem onima koji su stekli obrazovanje iz oblasti turizma, u šta me je uverila i anketa za moj diplomski rad. Ovaj tekst nije naučni rad i neću se mnogo osvrnuti na ovu razliku i u daljem tekstu ću turističkog pratioca nazivati turističkim vodičem jer je to tako i u opštem „narodnom“ govoru, daleko od univerzitetskih klupa.
Ovaj tekst je za tebe ako:
- Želiš da postaneš turistički vodič, ali nisi siguran šta tačno taj posao nosi sa sobom.
- Interesuje te šta sve podrazumeva posao turističkog vodiča iz radoznalosti (kao putnika).
Poželjne lične osobine jednog vodiča:
- Komunikativan
- Druželjubiv
- Srdačan
- Strpljiv
- Energičan
- Brižan
- Multitasker
Neophodno je ispunjavati ako želiš da budeš vodič:
- Da odlično govoriš engleski, a odlično bi bilo da poznaješ i još neki svetski jezik.
- Da nemaš tremu od govora pred puno ljudi.
- Da nemaš problem da se probudiš rano.
- Da poseduješ visoku toleranciju za putnike i njihove zahteve, komentare i pitanja.
- Da umeš da ostaneš pribran i u kriznim situacijama.
- Da poseduješ zadovoljavajući nivo opšte informisanosti, pre svega iz oblasti geografije i istorije.
- Da imaš dobru orjentaciju u prostoru.
Jednom sam napisala da je posao vodiča kao svaki drugi posao samo što imamo najlepšu kancelariju. 🙂
Na Instagramu mi često stižu poruke ovog sadržaja ili vrlo sličnog:
„Jaoj, šta tebe briga, ti uživaš.“ (na osnovu fotografija sa destinacije)
Ne bih rekla, samo tri sekunde od nastanka te fotografije čuje se: „Jelenaaaaa … gde mogu da… Jelena, šta je ovoooo…. Jelena, kada ćemo da…“.
Slikovito, zamislite da ste na putovanju sa grupom radoznale dece, potpuno različitog karaktera, a većina od njih se nikada pre tog putovanja nije videla. Da li vam to zvuči kao mesto za uživanje?
Nemojte me pogrešno shvatiti, obožavam decu, ali deca zahtevaju punu pažnju, a ako ti je pažnja uključena sve vreme mesta odmoru nema.
Upravo tu je smisao: kancelarija ti puca od lepote, ali ti si na svom radnom mestu. Iako si možda u kupaćem. Iako ti je u ruci možda koktel (jer gde da ne ispoštuješ grupu da nazdravite). Iako je možda savršeno sunčani letnji dan dok na Balkanu veje sneg.
Vodič nije na odmoru i ne treba da se ponaša tako. Njegovo radno vreme je 24 sata. Šta to znači? Svako veče kada legneš u svoj krevet u hotelu nisi siguran da li će tvoj san ubrzo prekinuti poziv putnika koji govori da mu se nešto loše dogodilo i da mu je potrebna pomoć.
Možda si privatno neko ko će lako ući u raspravu kada neko kaže nešto što apsolutno nema veze sa istinom, ali u ovom poslu ćeš morati da se ponašaš kao vešti diplomata i da mu ukažeš pažnju na istinu mnogo ljubaznije i nežnije nego što bi inače. Neki će reći: pa da na svakom poslu sa ljudima mora tako. Da, mora, ali vodič je sa svojim putnicima mnogo više vremena nego što su ostali poslovi u kontaktu sa kupcima / mušterijama / klijentima.
Meni lično jedna od najtežih stvari u ovom poslu je kad imam loš dan. Nije mi ni do čega, najradije bih ga preležala, ali moram biti sa putnicima, a oni moje raspoloženje ne treba da osete. Naravno, neka raspoloženja se ne mogu našminkati i nije prirodno da forsiraš sebe da širiš pozitivnu energiju u takvim momentima, ali barem nervozu treba prekriti, ponašati se normalno.
Zbog čega imam ovo viđenje? Nekome je putovanje na kom sam vodič bilo možda putovanje iz snova od detinjstva, neko je odvajao poslednji dinar, odricao se svih malih sitnica da bi bio tu, neko je došao tu da zaboravi na neke loše stvari kod kuće. Ma čak i da nema ni jednog od ovih razloga. Ne želim da ni jednom mom putniku putovanje upropasti „nadrndani“ vodič. Nije pošteno.
Vodič NIKADA ne treba da viče na svoju grupu, NIKADA ne sme da joj se obraća sa omalovažavanjem. Zato ističem da je za ovaj posao potrebno strpljenje. Ako imate „kratak fitilj“ i ako nemate strpljenja da slušate ljude čak i kad su vam do neba dosadni onda vam moram reći da ovo nije posao za vas.
Naravno, ne treba imati strah. Često u grupama ima sjajnih ljudi sa kojima ćete ostati u kontaktu, često grupe ne budu ni najmanje dosadne već se provedete fantastično sa njima, ali uvek treba biti spreman da može naići neka grupa ili par ljudi u grupi koji će vam otežati život na par dana.
Svaki vodič može sa grupom koja nije zahtevna, ali ako nije dovoljno spreman poželeće da odustane od ovog posla čim mu naiđe lošija grupa.
Šta sve vodič treba da priča grupi?
Više od svega su najvažnije tehničke informacije:
- lokalna valuta
- gde se nalazi najbliži i najbolje snabdeveni market
- čega putnici treba da se pripaze
- šta treba da probaju od hrane
- kako mogu koristiti lokalni prevoz
itd.
Kolegama i meni se često dešava da smo vodiči na turama u gradove / zemlje gde prethodno nismo bili. Nema trika, naše je da se na sve moguće načine snađemo da na tim mestima budemo orijentisani kao da smo tu stoti put (hvala modernoj tehnologiji!).
Lično se više puta prošetam preko Google Street View-a pre nego što tu sa grupom dođem.
Najteže mi je ipak bilo da spremim Havanu. Kubanska prestonica naravno nije snimljena na ovaj način i morala sam dosta po mapama da pamtim kuda ću se kretati sa grupom. Znala sam da neću pogrešiti, ali kao pravi štreber prvo jutro u Havani sam ustala ranom zorom da bih prepešačila to što sa putnicima za par sati treba da obiđem.
Zatim obavezno vodič treba da ispriča grupi više o gradu / mestu / zemlji u kojoj se nalaze. Ta priča ne treba da bude čas geografije u osnovnoj školi. Ljudi su došli na putovanje, ne da slušaju predavanje, zato se treba potruditi da sadržaj koji izlažeš bude što interesantniji i prijatan za slušanje.
Uvek je važno da razmotriš koliko dugo grupi treba da pričaš: ako proceniš da je u pitanju grupa koja je došla da se kupa i baš je briga za lokalne običaje, priča će biti kraća. Pak ako vidiš da su na putovanju ljudi koji su došli da čuju više, više im i treba reći.
Što znači: vodič je spreman na oba scenarija. Priča se lako zna skratiti.
Naravno, nikada neće biti moguće da se grupi ispriča sve što znaš, ali priče koje ne stigneš da ispričaš nekako uvek odlično dođu u neformalnim razgovorima u toku putovanja. Takve razgovore pogotovo cene putnici koji žele da znaju više.
Onaj nevidljivi deo ture putnicima je saradnja sa vozačima, lokalnim vodičima i agencijama, prevoznicima, hotelima, itd. Često treba držati u glavi kad koga od njih na šta treba da podsetiš, sa njima se konsultuješ za mnoge stvari za koje ti matična agencija ne može pomoći, sa njima se organizuješ i dogovaraš.
Oni su tvoja pomoć sa kojom takođe moraš biti ljubazan, ali oni nisu putnici stoga ako vidiš da nešto ne ide kako treba imaš apsolutno pravo kao predstavnik agencije da im na to i ukažeš. Ponekad ako ne shvataju fini ton moraš biti oštriji.
U nekim zemljama narod je izuzetno spor ili nemaran, tako da tvoja ozbiljnost može uključiti „dugmence“ brzine i ažurnosti.
Učesnici u stvaranju jednog organizovanog putovanja sa kojima sam najčešće imala problema (mnogo više nego što sam ukupno sa putnicima imala problem za 3 godine rada) su vozači (na evropskim turama).
Čast izuzecima, ali ono što sam najčešće doživljavala jeste nipodaštavanje jer sam mlada i jer sam žensko. Da, ovo zvuči šokantno u 21. veku, ali je apsolutna istina. Stoga sa njima se moraš posebno boriti za svoje mesto i autoritet.
Ono što vozači često zaboravljaju jeste da oni nisu vođa ture, pa će poželeti da ti se mešaju u baš sve što nije njihov posao i ljutiti se ako im to ne dopustiš, a vrlo često mi se dešavalo da mi odmažu.
Situacija: Prvi put sam na jednom parkingu u Italiji. Taj parking se treba platiti pre nego što autobus dođe do rampe za izlaz, a ne na samom izlazu kao inače. Vozači su na tom parkingu po ko zna koji put, a ovu informaciju za plaćanje su mi saopštili uz dreku tek onda kada su pokrenuli autobus u kretanju ka rampi. A sedeli smo 20 minuta na parkingu dok smo čekali putnike. I nisu mi rekli. Čekali su da autobus krene da bi našli povod da me grde.
Kolegijalnost: ERROR 404 PAGE NOT FOUND
A ako vozači nisu iz kategorije koja odmaže, verovatno će se raditi o uslužnim i kolegijalnim ljudima, ali i ljudima koji istovremeno mrze čitav svet i tebe i dan kad su pošli na turu. Tako da ćeš se sve vreme osećati kao da ih je neko batinama naterao da odrade sve što treba da odrade.
Ovo pričam iz ličnog iskustva. Za 3 godine koliko sam vodič doživela sam ukupno 5 ljudina, duša od vozača. Još par njih je bilo okej, ali ako ih uhvati momenat menja se ploča, a ostali su me prilično izvodili iz takta. Naravno, to sam diplomatski iskazivala i pokušavala da se „obračunam“ sa njima na fin način jer su putnici svega red iza nas.
Moj najmanje voljeni deo posla ipak je novac. 🙂 Ne onaj koji zarađujem, nego onaj koji treba da prikupljam za izlete na turama. Lično sam šeprtlja sa brojkama (valjda sam zato plakala od sreće za 3 iz matematike u školi) i boli me glava dok ne prikupim novac za izlete i posle još jednom izbrojim da li je sve na broju.
Uvek sam svesna da me niko nije mogao van moje svesti opljačkati, da nisam izgubila novac, ali dok ne dođem kući i ne napravim obračun doživljavam mini stres u sebi dok se pitam da li ipak nešto usput nije nekako nestalo, jesu li sefovi hotela sigurni i ostale teorije zavere.
Još teži stres je kretanje sa velikom količinom novca na turističkim mestima (čitaj: mestima gde verovatno ima puno lopova). Moj grč dok koračam takvim mestima i ne sednem u hotel se ne može opisati rečima.
Sećam se prošlog leta, dolazim u Ćinkve Tere, moj najveći evropski san, ali i želja mnogima iz celog sveta pa je gužva nesnosna, lopova verovatno ima na pretek. Poslednji je dan ture a meni u rancu mi ko zna koliko novca. Taj novac nije moj i ne smem da ga izgubim, stoga je stres još veći. Moram biti prisutna u svakoj sekundi i moram biti svesna svake osobe u svojoj okolini. Stoga naravno da nisam bila opuštena ni minut tog dana. Toliko o onome „Jaoj, šta tebe briga, uživaš.“.
Ipak, rešila sam da ovaj tekst završim pozitivnije. Ono što je najlepše u ovom poslu jeste da možeš da obiđeš prelepe destinacije, da istražiš drugačije kulture, da te putovanja promene i načine od tebe bolju osobu, da upoznaš izuzetne ljude celog sveta, ali i u okviru svojih grupa putnika.
Ne postoji posao koji je idealan, postoje samo poslovi sa čijim manama možemo da se nosimo i da ga i sa njima volimo.
Lično, trenutno ne mogu da sebe zamislim u drugom poslu upravo jer sam naučila da živim sa svim onim što posao vodiča nosi.
Ako te zanima kako se dolazi do licence turističkog vodiča, koju po propisima naše zemlje moraš posedovati da bi radio ovaj posao, pročitaj moj tekst Kako do licence turističkog vodiča