Ovog proleća imala sam tu čast da budem turistički vodič na turi za Beč i Budimpeštu mojoj nekadašnjoj školi glume Maska. Kada sam pre tri godine napustila Masku (jer sam prešla dvadesetu, inače ne bih otišla ni za 3 života!), ni slutila nisam da će moja sledeća uloga u mojoj staroj školi glume biti uloga turističkog vodiča.

Nakon šest meseci pauze od mog posla iz snova, petog aprila uveče ponovo sam se latila vodičkog mikrofona. Priznajem! Glas mi se pomalo tresao kada sam se prvi put obratila putnicima, ali ne zbog treme već zbog pozitivne euforije i osećaja da me čeka uzbudljiva avantura.

Moj prvi utisak, koji sam napisala svim drugaricama u porukama čim sam se vratila kući, bio je: „Ovo putovanje me je podmladilo! Nedostaju mi tinejdžerski dani!“

Zaista, sva 4 dana putovanja sam se osećala kao da obnavljam matursku eksurziju iz 2013., čak sam u nekim momentima, od toliko komunikacije sa ljudima uzrasta 15-18 imala utisak kao i da sam se sama vratila na fabričko podešavanje svog tinejdžerskog razmišljanja. Shvatila sam koliko sam tada manje brinula, koliko sam se više smejala, koliko sam tada umela da stanem i uživam u momentu.

U Beču i Budimpešti sam bila više puta, ali sve prethodno rečeno mi je pomoglo da ih vidim u novoj dimenziji: kao vodič i kao privremeni tinejdžer povratnik.

Kao vodič sam se potrudila da informacije koje o gradovima dajem putnicima budu prilagođene njihovom uzrastu i zanimanjima. Neki komentari putnika su mi odali utisak da sam u tome uspela. Mada ne bih zamerila ni da su me dva putnika slušala jer kada sam ja išla na eksurziju vodiča su poisključivali svi sem mene i profesorki.

I znate šta? Razumem ih, u tim godinama nije važno saznati, važno je doživeti.

Važno je stvoriti događaje za prepričavanje; napraviti replike koje će se mesecima ponavljati (Samo za one koji su bili u Beču, a čitaju:„Ko debil!“ 🙂 ); važno je svirati gitaru i pevati na brodu dok plovimo Dunavom; igrati fudbal iako je umor od puta opšteprisutan; kupiti kafu u Starbaksu iako nije ništa posebno ali predstavlja doživljaj inostranstva; naći pesmu koja će ostati himna putovanja (iako (sreća) moji putnici nisu preterano slušali folk, ipak je izbor pao na Mitra Mirića i „Dobermana“, bolje da vam ne pričam zašto!); ostati budan do sitnih sati; i možda se slučajno zaljubiti u druga/drugaricu sa časova glume koji/a nam je samo pre par meseci bio/la baš antipatičan/antipatična.

I na kraju krajeva, udeliti nadimak vodiču Kosovka devojka jer kada neko kaže da ga nešto boli ona odmah izjavljuje: „Imam lek, doneću ti posle kad dođemo u hotel.“

Vreme je i za malo priče o znamenitostima, a pošto verujem da je većina vas već bila u Beču preskočiću neke klasične atrakcije i spomenuti par drugačijih koje smo obišli, a nisu na standardnoj ruti siti brejka u Beču.

Prirodnjački muzej

U ovaj vanserijski muzej, koji se nalazi na Trgu Marije Terezije, ušli smo besplatno kao školarci. Prirodnjački muzej je jedan od najboljih i najvećih svoje kategorije na svetu. Ulazna dvorana ovog muzeja je magična i puna inspirativne i elegantne umetnosti. U ovom muzeju možete pronaći svašta od dinosaurusa preko dijamanata do prepariranih životinja i meteorita.

Ipak, kao velikom ljubitelju istorije umetnosti ono što sam najviše želela da vidim u ovom muzeju je Venera iz Vilendorfa. Bila sam doslovno dočarana tom figuricom koja je stara preko 29000 godina! Njen svaki detalj je perfetkno izbrušen i njene dimenzije ukazuje na njenu magijsku prirodu – simbol razmnožavanja i plodnosti: veliki kukovi i grudi.

Pogled sa Katedrale Svetog Stefana

Sa 12 neustrašivih putnika sam se u slobodnom vremenu uputila na najvišu kulu katedrale. Koštalo nas je 3 evra (izmolila sam grupnu ulaznicu, jupi!) i 343 kružnih stepenika. Na svakom prozoru kule naznačeno je na zalepljenoj fotografiji na zidu šta tačno možete videti sa njega. I kao neko ko obožava vidikovce smatram da je onaj broj stepenica bio vredan.

Zoo vrt u Šenbrunu

Videla sam smotane i slatke pande dok jedu, koalu koja se naljutila, pingvine koji izvode nekakav šou dok skamenjeni posmatraju posetioce. Ono što mi se dopalo kod ovog zoo vrta jeste to što deluje kao safari, nekako je sve podređenije životinjama no posetiocima, imaju dosta prostora i izbegnut je osećaj kaveza. A ono što mi se nije dopalo jeste to što je konfuzan za snalaženje i sve vreme imate osećaj kao da ste u lavirintu, plus je bila nedelja, stoga je i bila velika neprijatna gužva.

Hrana

Budimpešta

U Budimpešti smo imali panoramski obilazak autobusom i vožnju brodom u kojoj sam uživala kao ni u jednom delu ovog putovanja. Ispijanje kafe, blago sunce i prijatni vetrić, klinci koji sviraju gitaru, kraljica Dunava, sasvim dovoljno da nebrojeno puta u glavi ponovim sebi: Hvala ti živote!

Nadam se da su vam utisci sa ovog mog radnog putovanja bili interesantni, kao i da ste se podsetili poneke tinejdžerske lekcije kako se zaista uživa u putovanju.