Kada pomislite na Španiju, priznajte da vam prvo na pamet padne Barselona! Čini mi se da je „utabanija“ staza putnika iz naše zemlje ona po kojoj je redosled stanica u Španiji: prvo Barselona, pa tek onda za par godina Madrid.
Igrom slučaja, mene je prvo sačekao Madrid, a o Barseloni i dalje maštam.
Posetila sam ga jednog vrelog julskog dana, sve je vrvelo od toplote na 35 stepeni u hladu, ali mene to nije sprečilo da lutam gradom 7 sati. Upravo toliko sam imala do mog polaska u Ponferadu, na sever Španije, na koji sam išla da bih učestvovala Au pair programu, o kom sam već pisala u ovom tekstu.
Moj hostel nalazio se u delu grada koji se zove Barahas, baš kao i aerodrom. Za početak dana u 7 časova, sam rešila da potražim lokalnu „ćureriju“ i da doručkujem ćurose sa čokoladom.
Kada sam izašla iz hostela, u potrazi za takvim lokalom, pomislila sam da me je neko ubacio na snimanje mojih omiljenih „Seranovih“. Sve ulice su izgledale kao da će iz nekog ugla izleteti Dijego koji se dramatično drži za srce jer ga je neko iznervirao.
Lokal u kom se samo jedu hrskavi ćurosi sa čokoladom ili uz kafu sam našla vrlo brzo.
Još jedan Serano momenat doživela sam kada mi se još sa vrata sa:“Hola!“, obratio konobar za pultom iz kog su mi namigivali ćurosi. Ceo lokal, u kome je svega 4 stola i troje ljudi koji su se okrenuli ka meni i pogledom izgovorili pozdrav. Par trenutaka i zalogaja kasnije ćaskali smo i doručkovali svi zajedno.
Sve vreme su me gledali radoznalo i ispitivali šta me je dovelo u Španiju, gde sam naučila španski i kao naročito intrigantno – kako sam našla njihov lokal jer im ne dolaze često stranci. Pokušavali su da se sete znaju li nekoga iz Ponferade ili Leona, da imam kontakt ako mi zatreba.
Kada smo završili doručak, koji je zbog ćaskanja potrajao, pozdravili smo se kao dugogodišnji prijatelji. Madrid i ja smo se zavoleli baš u tom lokalu, iako ni jednu njegovu znamenitost još uvek nisam videla.
Odlično organizovani madridski metro me je odbacio do autobuske stanice gde sam ostavila svoj kofer i uputila se ka centru grada. Dok su se pokretne stepenice penjale ka izlazu za Paseo del Prado srce mi je lupalo ludo kao da ću ugledati simpatiju iz VI-2. Prvo su me pozdravile savršeno doterane građevine, među njima je bilo i Ministarstvo poljoprivrede koje izgleda poput nekakvog muzeja umetnosti.
A onda prolazim pored El Prada, muzeja svetskog glasa!
Kada sam razmišljala o ovoj poseti bilo je ili El Prado ili brzinsko upoznavanje duha Madrida za 7 sati. Odlučila sam se za drugu opciju. A u tom momentu, zagledana u red posetilaca koji čekaju da uđu u hram umetnosti, prošaputala sam obećanje:“Vratiću se.“.
Na par minuta od El Prada dočekao me je najlepši park koji sam ikada videla. Nešto mi govori da mogu da u budućnosti proputujem svet, ali da lepšeg od Retira nema.
Trava izrezana do savršenstva, fontanice, spomenici, opušteni Madriđani i turisti na sjesti u hladu, na prostirkama. Uživaju čak i na julskoj vrelini, upijaju duh leta. Dok, oni kojima je do laganih letnjih sportskih aktivnosti veslaju u čamčićima na jezeru.
Kao opčinjena hodam parkom, upijam slike i doživljanje i grdim sebe u brk zašto nisam uštedela da dođem u Madrid bar na dan više.
Zatim se opraštam od prijatnog Retira i ubacujem se u užurbanu atmosferu koja vlada na impozantnom trgu Sibeles. Pronalazim kiosk na kom kupujem par razglednica, ulazim u veliku poštu koja se tu nalazi i šaljem ih dragima u Srbiju. Možda su te razglednice došle u Srbiju kad i ja (mesec dana kasnije) , ali ima nekakvu posebnu draž nakon deset godina slati razglednice, i to iz grada o kojem sam maštala celog života.
Radnica pošte me je pomalo čudno gledala što šaljem razglednice. Izgleda da je čak je i za radnike pošte ovo postalo neuobičajna pojava. 🙂
I dalje se sećam da je na markicama bio španski kralj Felipe VI, autentičnog li suvenira!
Put me dalje vodi u pravcu sunca tačnije u pravcu trga Puerta del Sol. Ka autentičnom madridskom trgu gde se nalazi i simbol ovog grada Medved koji se oslanja na drvo, ali i španski nulti kilometar.
Nulti kilometar predstavlja jedinstvenu geografsku tačku koja se uglavnom nalazi u glavnom gradu države, od koje se meri udaljenost. Najpoznatija takva tačka je Milliarium Aureum koja se nalazila u Rimskom forumu i predstavljala je figuru od bakra, koju je podigao cezar August nedaleko Saturnovog hrama. Izraz „Svi putevi u Rim vode“ odnosio se upravo na ovu tačku i sve udaljenosti su se merile od nje. Danas je od tog spomenika ostalo samo postolje.
Prvi put mi se učinilo da ipak ima turista u Madridu! Gužva. Takođe, po prvi put mi je postalo vruće iako šetam već duže vreme. Prolazim pored barova i pekarica gde vidim samo slatka peciva koja su u fudbalskom duhu. Prolazim i pored prodavnice Real Madrida i bacam selfi plezeći se u kameru da bih ga poslala mom bratiću, najvećem srpskom fanu ovog kluba.
Čekao me je najvažniji madridski bulevar Gran Via. Kako sam kročila, pomislila sam da sam u Njujorku malo nižih zgrada. Kosmpolitski duh, širina i visina ipak mi nisu prijali u pakleno letnjem danu. Nakon neupešnog pokušaja da pronađem najlepšu i najčuveniju zgradu u ovom bulevaru (zgrada sa Roleksovom oznakom), rešavam da pobegnem iz Gran Vije..
Vrućina je ipak učinila u svoje i na kratko sam izgubila kompas tražeći sledeću stanicu – trg Plaza Mayor. Priznajem da, pomalo nervozna, nisam uspela da uživam u lutanju madridskim ulicama. Ipak, znanje španskog i ljubazni lokalci su mi pomogli da se brzo vratim na pravi put.
Inače, nedavno sam pročitala negde da Madriđani nisu najprijatniji ako postoji jezička barijera. I sada, dve godine kasnije, „razbijam glavu“ da shvatim da li su oni prema meni bili izuzetno ljubazni na svakom koraku jer jezičke barijere nije bilo ili sam samo pročitala lošu informaciju/komentar.
Trg Plaza Mayor je oličenje mojih maštanja o izgledu Španije! Vatrena crvena boja i trg koji izgleda kao da se tu i dalje održavaju borbe bikova. To je to! Plus, kao veliki ljubitelj cvetnih detalja oduševila sam se kako je oslikan jedan deo zgrade koja okružuje trg kao pravougaona zmija.
Pustila sam da ovo ostane moj poslednji utisak o znamenitostima Madridu i uputila se u jedan zavučeni bar da po prvi put probam slavni španski el hamon tj. pršutu, a potom i na autobusku stanicu, pa zatim ka severu Španije.
Iako se možda čini da sam Madrid prilično traljavo obišla i da sam žurila samo da bih što više atrakcija videla verujem da bolje opcije za 7 sati u Madridu nema.
Na kraju krajeva, Madrid je bio dovoljno veliki šmeker da i toliko vremena bude dovoljno da se zaljubim i da i dan danas uzbuđeno izjavljujem:“U Madridu bih mogla živeti!“.
Da li ste vi nekada posetili grad koji ste videli na blic, a da je to bilo dovoljno da vas opčini? Ili ste pak zahtevniji i grad mora dobrano i „na duže staze“ da se potrudi da bi vas osvojio?
[…] mentor. Osim ukazivanja na semantičke i sintaksičke greške, Jelena mi je na konsultacijama na tekstu o Madridu davala i kreativne ideje kako bih mogla povećati originalnost i zanimljivost mog teksta. A tamo […]