Smatram da je za raspoloženje, uspeh, entuzijazam i stav na fakultetu jako važno i to sa kim se družimo. Već u jednom od ranijih tekstova sam spomenula da mi je rođaka kad sam tek postala student dala savet da se na fakultetu držim ljudi koji su uspešniji i entuzijastični. Tada mi je taj savet bio potpuno čudan i nejasan, ali danas vrlo dobro znam šta je time htela da kaže.

Da pojasnim – naravno da je važno da su ljudi sa kojima ste okruženi dobri ljudi, da se sa njima možete smejati do suza i slično, ali sam duboko uverena da je podjednako važno i da ti ljudi imaju ambicije da urade nešto u životu.

Odlično znate kakva je razlika između osećaja kada se vraćate sa kafe sa osobom koja je radna i puna planova, i onog osećaja kada se vraćate sa kafe sa osobom koja dva sata nije prestajala da kuka nad svojim životom bez konkretnog  povoda.

Stoga, u ostatku teksta predstviću vam 4 tipa osoba kakvih se klonim na fakultetu još od kako sam ga upisala. Naravno, to ne znači da im neću reći ni „ćao“ u prolazu, da neću ponekada ljubazno proćaskati sa njima 2-3 minuta u redu ispred aparata za kafu i slično. To znači da sa takvim tipovima osoba se trudim da imam minimalan kontakt, jer  smatram da vrlo brzo mogu da poprimim ono što nose kao sunđer (jer sam nažalost tip osobe koji lako pokupi tuđu energiju).

Narikače

„Jaoj, jadan ja, ispit je za tri dana, nisam ni pipnuo. Pašću. Ubiće me moji.“

„Da li je on normalan??? 200 strana za kolokvijum! Užas!“

„Lako je tebi. Ja ne mogu da gledam knjigu ni 5 minuta.“

„Ljudi, pomagajte, jel može neko da mi uradi taj i taj rad? Ne znam ništa“

Da li vam je poznat ovaj tip ljudi bar sa Fejsbuk grupe fakulteta?

Mene generalno ovakav tip ljudi nervira i van ovih rečenica mi ne treba dalje pojašnjenje zašto ih izbegavati, ali hajmo da raščlanimo.

Ako se družite sa ljudima koji pred ama baš svaki ispitni rok sažaljevaju sebe i ništa ne rade povodom toga da im bude bolje, svoju energiju ćete utrošiti da ih utešite ili još gore da im sažvaćete gradivo ili slično.

Uostalom, tvrdim da ovakve osobe nisu ni jadne ni bespomoćne već da kukaju isključivo kako bi negde ispraznile svoju negativu.

To su i one osobe kojima je previše i kada profesor zada i 50 strana da se nauči i dižu histeriju od toga. A time vam samo nabijaju pritisak da to zaista jeste mnogo i vama samima će najednom 50 strana delovati kao 5000.

Naravno, normalno je da vam se drug/drugarica požali u toku ispitnog roka da mu ne ide, da mu je teško, da mu nije bio dan za učenje, da neku lekciju ne razume. Ali ako je to osoba koja to radi konstantno i ako je to osoba koja ništa ne radi da reši svoje probleme – bežite od nje jer ćete ubrzo i sami postati takvi.

Lenjvci i nemarni

To su ljudi koji će vas najradije u sred ispitnog haosa nagovarati da idete na neku glupost ili još jednu kafu koja će proći u nebitnim razgovorima o odeći i vremenu. To su ljudi koji će za svaki seminarski rad preklinjati profesora da ga prihvati dan nakon krajnjeg roka, koji će ispit spremati veče pred. I oni koji će nakon vaših nedelju dana odsustva reći da na faksu nije ništa bilo (a dva profesora su najavila datum kolokvijuma, druga dva su podelila materijal za ispit, itd.). Poznati?

Ne, ovo ne treba da znači da ne treba da se opustite uz neku kafu u toku ispitnog roka, da prošetate ili uradite nešto zabavno. Ovo znači da treba da izbegavate osobe koje konstantno odvlače pažnju sa važnih stvari (ispita) nekim nebitnim, koje vas ubeđuju da i sami promenite prioritete i smeju vam se kada kažete da ne možete negde jer imate puno da učite.

Opet kao i u prethodnom tipu ljudi, naglasiću da „lenjivci i nemarni“ ne treba da se shvate bukvalno – svakome, ali baš svakome naleti lenji period ili par dana bez energije kada treba da se najviše radi.

Takođe, u narikače i lenjivce nikako ne ubrajam one koji zaista imaju nekih zdravstvenih (psihičkih) ili drugih velikih privatnih problema. Računam osobe koje imaju baš sve predispozicije da urade nešto u životu/ na fakultetu, a koje nisu ni svesne da su lenje i ta lenjost im nije period već stanje i ni ne razmišljaju da treba da porade na istoj.

Sebični

Kolegi/koleginici sa kojim/kojom se družite dobro ide neki predmet, vama i ne baš. Ali kada je upitate i za najmanju pomoć osećate se kao da ste bubreg tražili. Baš na takve mislim pod „sebični“. Pomognu vam, a osećate se loše jer su vam pomogli.

Kolegijalnost je važna.

I dakako je važno da i oni koji dobijaju pomoć ne budu nezahvalni i da ne ruše kulturne granice u traženju iste.

Vezano za to tu bih navela pod sebične i one koji ne znaju ni hvala da kažu kada im se pomogne.

A tu su i osobe koje su sebične prema tuđem vremenu – primer: jedna devojka čiji broj telefona ni nisam imala me je nazvala i kako sam rekla:“Halo“, čula sam:“E šta treba da učimo iz računovodstva?“. Bez: „Ćao izvini na smetnji, ja sam ta i ta. Jel možeš da pričaš?“. Izvinite, ali šta je takvo ponašanje ako ne sebično i drsko?

Teoretičari zavere

„Znaš, čula sam da profesroka XY ne voli devojke uopšte. Znaš, nju je muž prevario sa studentkinjom. Sve devojke mrcvari na ispitu.“

„Jaoooj, on ti je pedofil. Kod njega se najbolje sa dekolteom prolazi.“

„Ma on ti mrzi sve ljude, ispituje i fusnote!“

„Čuo sam da je to lako, samo prelistaš i položiš.“

Ovo su rečenice koje sam čula na mom fakultetu pre nekih ispita. Šta mislite da li su tačne? Naravno da nisu! Od početka sam znala da se radi o klasičnim tračevima, tj. teorijama zavere. Iskreno, ne mogu da se družim sa osobama koje takve priče prenose, ali ni sa onima koji veruju u iste. Poštedite me i idite radite nešto korisnije umesto što se bavite psihologijom i privatnim životom profesora.

---

 

Razlog zašto ne preferiram druženje sa ovakvim osobama je to da ako sam stalno sa njima onda mi te osobine postanu nešto normalno, a kada nešto postane normalno i uobičajno onda se lako i prisvoji. Ne kažu bezveze kliše rečenicu: „S kim si takav si.“.

Ako ste se slučajno pronašli u nekom od ova četiri tipa, ne brinite. Početak rešavanja problema je biti svestan istog.

Sa kim se vi družite na studijama? 🙂